Ovo je post o narodnoj nosnji iz Kninske krajine-Dalamcije.:-)♥
Zagorje, narod Krajine
kninske još nosi ono odelo u što su se odevali njihovi preci. To im odelo traje
sa kolena na kolena. U Evropi nema kraja, gde ima toliko čudnovatih i izvornih
načina nošnje kao u Dalmaciji. Kroj je nošnje narodni, a tako i šara ili mast
modra (plava), crvena i bela, žuta, zelena i crna.
Udata žena na glavi nosi belo platno, zvano "bošča". Gde koja nosi i ubrus šareni. Žene dok se udaju, su sa crvenom kapicom. Žena udata plete kosu u dve pletenice, te je preko vrata, baca niz prsa. U tim pletenicama upleću novac, a devojke nose kapice sa lančićima, srcima, staklenim kuglicama itd. Devojke pletu kosu u jednu pletenicu i niz pleća je spuštaju. Kapa, koju nosi, crveno-bleda je i plića. Kosu dobro češljaju, zaližu drvenim češljevima, namažu uljem, kroz istu razne nakite, pa i novac upliću.
Udate žene imaju košulju od domaćeg platna ili kupovnog, izvezenog u vunici tankoj, opredenoj, koju same oboje u četiri različite boje: modro, zeleno, crno, crveno itd. Za starije su ugasite boje, a za mlađe svetlije. Košulju vežu oko vrata, niz prsi i oko rukava. Košulja je raskopčana na prsima, ispod vrata zapučena i sapeta zaponcima i kopčama, široki su joj rukavi, te je i duga do članaka. Neke nose i košuljak, te im pokriva prsi i na njoj su rukavi. Poviše košulje je zimi "aljina", koja je od crnog sukna, izvezena po dnu sa svilom, u sjajnim bojama, crveno-mrko-modroj. Taj je vez po dnu haljine, oko ruku i vrata. Leti imaju samo košulju. Iznad haljine "modrina", koju zovu "sadak". Sadak je od modrog sukna, izrađen sa rizom, a po rizi vezom niz prsa i po dnu većinom ostraga. On nema rukava, već se navukuje. Zovu ga i "zubun". Naniže je "pregača". Nju same otkaju od pređe, koje same opredu i boje. Ona je u narodnim šarama i ima ukoliko sve rese. Dopire do ispod lista. Preko i oko pasa ima "tkanicu" izrađenu u rizi i izvezenu. I ona je otkata od domaćeg sukna. Obuću nose: čarape bojene, od sukna, do članaka, koje sapinju kukama, ozgor "terluci", koji se obuvaju na celu nogu, pak "nabojci". Terluci su opleteni od bele vune, a spred izvezeni svilom ili vunicom. Obojci su na terlucima. Ovo se napušta, te danas mnoge pletu vunene bičve, pa poviše njih opanke. Opanci imaju potplat od nestrojene kože volovske. One se obuvaju s gornje strane noge uzicama od ovčije ili ovneće nestrojene kože — opute, pak se pritegnu na kraju potplata. Otuda se oputa promeće ispod članaka, te pritegne opanak, a u opanak sasvim malo ulazi peta. Neke nose papuče, a zovu ih "levantine".
U cure je haljina bela, sa crvenim vezom, a u žene od crnog ili modrog sukna. One leti idu u košulji i u sadaku ili pod pregačom. One nose i nakite. Vrlo lepo vezu, a to kad idu na pašu za stadom, vezu bez nacrta i đerđefa. Nose i đerdane, oko grla, po pet-šest redova. Straga đerdane drži riza, a one su spreda. Devojke nose takozvani "kaljer" ili "ogrljak". On je oko grla, a koja je boljeg stanja nosi "đendar". Na tu su postavu i starom vremenu prišivali cvancike, cekine, talire, krune, forinte, petokrune, zlatice, a danas srebrne, zlatne dinare.
Muški se odevaju prostije. Imaju na glavi kapu crvenu, od rize (skerleta), izvezenu crnom svilom, mlađi pliću, a stariji dublju. Zovu je težačka crvena kapa. Neki nose i na tursku soruk-peškir. Do mesa im je košulja. Ona nije strogo duga, a, ako joj digneš vezove, u ostalom se ne razlikuje od ženske. Boje je bele i od domaćeg platna. Mnogi je sad i kupuju. Stariji nose belu, vezenu ogrlicu, a mlađi onako prosto sašivenu. On je obično od modrog sukna, obrubljen crvenom rizom. Primećuje se na prsima i dopire do ispod bokova. Na vrhu prsluka je gunjac ili koporan. On je na rukavima kao oširoka jaketa, izrađen sa crvenom rizom i crvenim gajtanom. On je od crnog sukna, spredi je uređen pa i na rukavima i leđima. Imaju pantalone, gaće "benevreke", od modrog sukna. Gaće se priljubljuju uz noge, te ih stave niže bokova, pa je baš za čudo, kako im ne spadnu. Po dnu su gaća kuke i spone, a ne meću ih po pasu, već uvučenim kajišem stegnu ispod kukova.
Čarape imaju pri mesu, pa obojci i opanci, od dole koža od bivola, a od gore neprepletena oputa.
Zimi nose ogrtač, tj. kabanicu s ogrlicom — kukuljicom. Kabanica je od krupne crvene čohe-abe, ili od sivog sukna. Obično kukuljica stoji onako na ramenima prosto, rastegnuto. Kad je kiša, prevuku kukuljicu na glavu, te je zapinju kopčama.
Ispod gunjca nose torbak, a to je kožna četvrtasta torba, koju nose muški. Nose i muškarci i žene, torbe, na oba dva ramena, a torbice samo o jednom ramenu, sve je to od vune domaće. Neki nose i zobnice. One su otkate na strijehe i vune, a one prave na šare kao ćilimi.
Mnogo tkaju ćilime, pregače, pokrivače i razne kućne nakite. To sve sa raznim šarama tkano vrlo lepo, i od vrednosti.
Još ima starijih koji nose kosu u pletenicu, koja se zove »perčin«. Obično spreda obriju glavu, a ono ostalo kose pokupe u dug "perčin" te ga upletu u crni vuneni trak, pa ga nakite obešenim rajtama i još kakvim zapisom. Ako je u kući snaja mlada, ona ga češlja i plete.
Kod boljih je odeća od finije stvari i sa finijim pucama, kopčama, kukama itd.
Dosad se dobro drži ova nošnja, jer je kod njih sramota istu menjati. Kažu, ko nošnju menja, i veru će lako. Jedan, koji se pod vladom prijašnjom preobukao, uputio je duždu molbu stihovima te ju iznosi, da se vidi. Ta pesma glasi:
Gle, vojvoda, njekih Dalmatinskih!
Kad dojedre Italiji ravnoj,
Tu se oni brže potaljanče,
I stide se slavinskog imena.
Kose strižu, vlasulju natiču:
Klobuk meću, a saruk pomeću,
Brže bolje i brke obriče,
Svilen pojas sa sebe otpašu,
Krasno ruho od skerleta smeću,
Grde zlatom makrame vezene,
Sjajne toke, pa i zar jačerme,
I sve burme od čistoga srebra;
Što sam Bože, jadan dočekao!
I haljine oni odjevaju
Prostrižene otraga na dvoje,
Na nogam' im ka' ženam' biječvice,
Da ne bude junačkog znamenja,
I srebrne povrgoše ploče
Pa dragume zlaćane čelenke,
Zlatne igle, pa sve prevrnuše,
Na talijansku eto obrnuše,
Dalmaciju svu nam nagrdiše,
Još voliko mlovineka se pruža,
Reka, zemlje, varoš, gradove,
Pa eto im rđav glas je dopro
Do mletačkih svijetlih gospodara.
Sej sramote! eto raspasaše,
Svijetle sablje, a tupaste ražnje,
Pripasaše sebi o bedricu.
Da bi bili srčani junaci,
Baš najjači na bijelomu svijetu,
Kad ih spazi Turčin, ne boji se.
Sad vas molim, kako milu braću,
Poslušajte ove moje svijete:
Domorodac, ako pravi dođe,
Ispred očiju njegovih bježite,
Pa ako gle još kogod upita
Za dom, ime, za narod i mjesto,
Ne kažite da ste Dalmatinci:
Sokolovi kad nemate krila,
Pokažite da ste budaline,
A nemojte grdit Dalmaciju
I srditi dužda od Mletaka,
Jer je vazda Dalmacija bila.
Udata žena na glavi nosi belo platno, zvano "bošča". Gde koja nosi i ubrus šareni. Žene dok se udaju, su sa crvenom kapicom. Žena udata plete kosu u dve pletenice, te je preko vrata, baca niz prsa. U tim pletenicama upleću novac, a devojke nose kapice sa lančićima, srcima, staklenim kuglicama itd. Devojke pletu kosu u jednu pletenicu i niz pleća je spuštaju. Kapa, koju nosi, crveno-bleda je i plića. Kosu dobro češljaju, zaližu drvenim češljevima, namažu uljem, kroz istu razne nakite, pa i novac upliću.
Udate žene imaju košulju od domaćeg platna ili kupovnog, izvezenog u vunici tankoj, opredenoj, koju same oboje u četiri različite boje: modro, zeleno, crno, crveno itd. Za starije su ugasite boje, a za mlađe svetlije. Košulju vežu oko vrata, niz prsi i oko rukava. Košulja je raskopčana na prsima, ispod vrata zapučena i sapeta zaponcima i kopčama, široki su joj rukavi, te je i duga do članaka. Neke nose i košuljak, te im pokriva prsi i na njoj su rukavi. Poviše košulje je zimi "aljina", koja je od crnog sukna, izvezena po dnu sa svilom, u sjajnim bojama, crveno-mrko-modroj. Taj je vez po dnu haljine, oko ruku i vrata. Leti imaju samo košulju. Iznad haljine "modrina", koju zovu "sadak". Sadak je od modrog sukna, izrađen sa rizom, a po rizi vezom niz prsa i po dnu većinom ostraga. On nema rukava, već se navukuje. Zovu ga i "zubun". Naniže je "pregača". Nju same otkaju od pređe, koje same opredu i boje. Ona je u narodnim šarama i ima ukoliko sve rese. Dopire do ispod lista. Preko i oko pasa ima "tkanicu" izrađenu u rizi i izvezenu. I ona je otkata od domaćeg sukna. Obuću nose: čarape bojene, od sukna, do članaka, koje sapinju kukama, ozgor "terluci", koji se obuvaju na celu nogu, pak "nabojci". Terluci su opleteni od bele vune, a spred izvezeni svilom ili vunicom. Obojci su na terlucima. Ovo se napušta, te danas mnoge pletu vunene bičve, pa poviše njih opanke. Opanci imaju potplat od nestrojene kože volovske. One se obuvaju s gornje strane noge uzicama od ovčije ili ovneće nestrojene kože — opute, pak se pritegnu na kraju potplata. Otuda se oputa promeće ispod članaka, te pritegne opanak, a u opanak sasvim malo ulazi peta. Neke nose papuče, a zovu ih "levantine".
U cure je haljina bela, sa crvenim vezom, a u žene od crnog ili modrog sukna. One leti idu u košulji i u sadaku ili pod pregačom. One nose i nakite. Vrlo lepo vezu, a to kad idu na pašu za stadom, vezu bez nacrta i đerđefa. Nose i đerdane, oko grla, po pet-šest redova. Straga đerdane drži riza, a one su spreda. Devojke nose takozvani "kaljer" ili "ogrljak". On je oko grla, a koja je boljeg stanja nosi "đendar". Na tu su postavu i starom vremenu prišivali cvancike, cekine, talire, krune, forinte, petokrune, zlatice, a danas srebrne, zlatne dinare.
Muški se odevaju prostije. Imaju na glavi kapu crvenu, od rize (skerleta), izvezenu crnom svilom, mlađi pliću, a stariji dublju. Zovu je težačka crvena kapa. Neki nose i na tursku soruk-peškir. Do mesa im je košulja. Ona nije strogo duga, a, ako joj digneš vezove, u ostalom se ne razlikuje od ženske. Boje je bele i od domaćeg platna. Mnogi je sad i kupuju. Stariji nose belu, vezenu ogrlicu, a mlađi onako prosto sašivenu. On je obično od modrog sukna, obrubljen crvenom rizom. Primećuje se na prsima i dopire do ispod bokova. Na vrhu prsluka je gunjac ili koporan. On je na rukavima kao oširoka jaketa, izrađen sa crvenom rizom i crvenim gajtanom. On je od crnog sukna, spredi je uređen pa i na rukavima i leđima. Imaju pantalone, gaće "benevreke", od modrog sukna. Gaće se priljubljuju uz noge, te ih stave niže bokova, pa je baš za čudo, kako im ne spadnu. Po dnu su gaća kuke i spone, a ne meću ih po pasu, već uvučenim kajišem stegnu ispod kukova.
Čarape imaju pri mesu, pa obojci i opanci, od dole koža od bivola, a od gore neprepletena oputa.
Zimi nose ogrtač, tj. kabanicu s ogrlicom — kukuljicom. Kabanica je od krupne crvene čohe-abe, ili od sivog sukna. Obično kukuljica stoji onako na ramenima prosto, rastegnuto. Kad je kiša, prevuku kukuljicu na glavu, te je zapinju kopčama.
Ispod gunjca nose torbak, a to je kožna četvrtasta torba, koju nose muški. Nose i muškarci i žene, torbe, na oba dva ramena, a torbice samo o jednom ramenu, sve je to od vune domaće. Neki nose i zobnice. One su otkate na strijehe i vune, a one prave na šare kao ćilimi.
Mnogo tkaju ćilime, pregače, pokrivače i razne kućne nakite. To sve sa raznim šarama tkano vrlo lepo, i od vrednosti.
Još ima starijih koji nose kosu u pletenicu, koja se zove »perčin«. Obično spreda obriju glavu, a ono ostalo kose pokupe u dug "perčin" te ga upletu u crni vuneni trak, pa ga nakite obešenim rajtama i još kakvim zapisom. Ako je u kući snaja mlada, ona ga češlja i plete.
Kod boljih je odeća od finije stvari i sa finijim pucama, kopčama, kukama itd.
Dosad se dobro drži ova nošnja, jer je kod njih sramota istu menjati. Kažu, ko nošnju menja, i veru će lako. Jedan, koji se pod vladom prijašnjom preobukao, uputio je duždu molbu stihovima te ju iznosi, da se vidi. Ta pesma glasi:
Gle, vojvoda, njekih Dalmatinskih!
Kad dojedre Italiji ravnoj,
Tu se oni brže potaljanče,
I stide se slavinskog imena.
Kose strižu, vlasulju natiču:
Klobuk meću, a saruk pomeću,
Brže bolje i brke obriče,
Svilen pojas sa sebe otpašu,
Krasno ruho od skerleta smeću,
Grde zlatom makrame vezene,
Sjajne toke, pa i zar jačerme,
I sve burme od čistoga srebra;
Što sam Bože, jadan dočekao!
I haljine oni odjevaju
Prostrižene otraga na dvoje,
Na nogam' im ka' ženam' biječvice,
Da ne bude junačkog znamenja,
I srebrne povrgoše ploče
Pa dragume zlaćane čelenke,
Zlatne igle, pa sve prevrnuše,
Na talijansku eto obrnuše,
Dalmaciju svu nam nagrdiše,
Još voliko mlovineka se pruža,
Reka, zemlje, varoš, gradove,
Pa eto im rđav glas je dopro
Do mletačkih svijetlih gospodara.
Sej sramote! eto raspasaše,
Svijetle sablje, a tupaste ražnje,
Pripasaše sebi o bedricu.
Da bi bili srčani junaci,
Baš najjači na bijelomu svijetu,
Kad ih spazi Turčin, ne boji se.
Sad vas molim, kako milu braću,
Poslušajte ove moje svijete:
Domorodac, ako pravi dođe,
Ispred očiju njegovih bježite,
Pa ako gle još kogod upita
Za dom, ime, za narod i mjesto,
Ne kažite da ste Dalmatinci:
Sokolovi kad nemate krila,
Pokažite da ste budaline,
A nemojte grdit Dalmaciju
I srditi dužda od Mletaka,
Jer je vazda Dalmacija bila.
☺
Нема коментара:
Постави коментар